Од Рошел Сисне Фрота Д'Абреy Требала ми је вечност да јасно видим. Упркос хаотичном и вихорном разводу који сам доживела и свим боловима који су обележили мој брак, требало ми је дуго унутрашње путовање да признам најједноставнију и најсложенију истину: никада нисам престала да волим свог мужа. Увек сам га тражила, несвесно, у очима других мушкараца, у тихој потрази за његовим лицем, његовим понашањем, одјеком те изгубљене везе. Да, постојале су пролазне страсти. Пламенови који су интензивно горели, али чије је гориво била више усамљеност него истинска предаја. Нису трајале дуже од три месеца јер су, дубоко у себи, биле очајнички покушај да се попуни празнина коју је он, и само он, заузимао. Био је то узалудан покушај некога ко не може, и не зна како, да избрише прошлост. Прихватање да је неко незаслужено патио једна је од најтежих смртних случајева људског стања, ударац судбине којем су многи изложени. Временом сам схватио да истинско хришћанско хероизам – онај који захтева натчо...
Mensagens
Por Rochelle Cysne Frota D'Abreu Demorei uma eternidade para conseguir enxergar com clareza. Apesar do divórcio relâmpago e caótico que vivi, e de toda a dor que marcaram meu matrimônio, precisei de uma longa jornada interior para admitir a verdade mais simples e complexa: eu jamais deixei de amar meu esposo. Sempre o procurei, inconscientemente, nos olhos de outros homens, numa busca silenciosa por seu rosto, seu jeito, um eco daquela conexão que se perdeu. Houve, sim, paixões passageiras. Chamas que acendiam com intensidade, mas cujo combustível era mais a solidão do que a verdadeira entrega. Não duravam mais que três meses, porque eram, no fundo, um esforço desesperado para preencher um vazio que ele, e só ele, ocupava. Era a tentativa fútil de quem não consegue, nem sabe como, passar uma borracha no passado. Aceitar que se sofreu imerecidamente é uma das fatalidades mais duras da condição humana, um golpe do destino ao qual muitos estão sujeitos. Com o tempo, fui...