Од Рошел Сисне Фрота Д'Абреy

Требала ми је вечност да јасно видим. Упркос хаотичном и вихорном разводу који сам доживела и свим боловима који су обележили мој брак, требало ми је дуго унутрашње путовање да признам најједноставнију и најсложенију истину: никада нисам престала да волим свог мужа. Увек сам га тражила, несвесно, у очима других мушкараца, у тихој потрази за његовим лицем, његовим понашањем, одјеком те изгубљене везе.

Да, постојале су пролазне страсти. Пламенови који су интензивно горели, али чије је гориво била више усамљеност него истинска предаја. Нису трајале дуже од три месеца јер су, дубоко у себи, биле очајнички покушај да се попуни празнина коју је он, и само он, заузимао. Био је то узалудан покушај некога ко не може, и не зна како, да избрише прошлост. Прихватање да је неко незаслужено патио једна је од најтежих смртних случајева људског стања, ударац судбине којем су многи изложени.

Временом сам схватио да истинско хришћанско хероизам – онај који захтева натчовечанску снагу – не лежи у опраштању онога што би свако опростио. Величина лежи у опраштању онога што цео свет сматра неопростивим. То је опроштај који не тражи одобрење, који не зависи од реципроцитета или разумевања других. То је чин унутрашњег ослобођења, изведен у самоћи душе која се мири са Богом.

А онда се дешава нешто магично: љубав се обнавља. Не у свом некадашњем светском и посесивном облику, већ се поново рађа и почиње да живи у другом царству, у изгнанству из овог света. То је љубав која не тражи искушења или разумевање других. Она једноставно јесте. То је наслеђе душе које нико други не може да додирне или уништи.

На овом нивоу, коначно се мирите са сопственом причом. Прихватате шта се догодило, а да се не осећате као жртва околности. Разумете, са јасноћом која и боли и умирује, да је патња постојала на обе стране, чак и ако је можда из радикално различитих разлога. И то је то. У овом прихватању постоји мир.

Поново проживљавате своју брачну вечност на другачији начин. Сада вам нико – ни закони људи, ни издаја, ни физичко одсуство – не може ускратити право да живите суштину тог брака за вечност. Јер веза запечаћена на том олтару превазилази људску погрешивост. Стајали сте пред Богом и обећали вечну љубав. И у том светом тренутку, све је то било божански истинито.

А ако је то било истинито пред Њим, време, несреће или неспоразуми су немоћни да то прогласе лажним. Истина те заклетве је сачувана у вечности, неосетљива на корозију света. Јер су били тамо, пред Богом. И оно што је Бог спојио, верно сећање и искупљена љубав и даље држе заједно, у царству где прошлост не пролази, већ се преображава у вечност.